Redakcija Privrednog Imenika Srbije godišnje ima kontakt sa 40.000 do 50.000 privrednih subjekata kroz istraživanja tržišta i preko svoje komercijale i marketinga. Svesni sumorne ekonomske situacije u Srbiji, naročito u privatnom sektoru malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, trudićemo se da Vam u buduće kroz ovu rubriku u vestima prenosimo neka relevantna razmišljanja i analize kojima se jasno određuju uzroci i posledice situacije u kojoj se nalazi Srpska privreda.

Ovde prenosimo članak Dejana Šoškića (Guverner Narodne banke Srbije) objavljen u Politici 13.07.2012. uz isticanje delova teksta (boldiranjem) koji najsažetije objašnjavaju temu, prema mišljenju redakcije Privrednog Imenika Srbije.

Ekonomske posledice korupcije

Nezaposlenost, niska ekonomska aktivnost, visoke cene, nepoverenje stranih investitora i rast javnog duga, žive i rastu u velikoj meri na zajedničkoj hrani – korupciji. Uz neminovno moralno i etičko pitanje koje se s pravom postavlja, korupcija je u najvećoj meri i ekonomsko pitanje.

1) Korupcija na različitim segmentima tržišta: na tržištu rada, na tržištu robe i usluga, ili tržištu novca i kapitala pretvara solidne građane i privrednike koji poštuju zakone u “ovce" koje gube u nefer utakmici sa “dobro povezanim” i nesolidnim. Dok god ovi drugi prolaze nekažnjeno, korupcija provocira novu korupciju i zloupotrebe. Sledstveno, korupcija parališe razvojene potencijale društva, jer destimuliše inovacije i troškovnu efikasnost. Ona omogućava poslovni uspeh bez rasta kvaliteta i efikasnosti, a time se, u krajnjoj instanci, potrošači osuđuju da plaćaju više, a dobijaju manje. Korupcija negira zdravo preduzetništvo i konkureciju na kojoj istorijski počiva komparativna prednost i efikasnots tržišnog sistema privređivanja, i istovremeno uništava preduzetničku energiju nacije.

2) Korupcija odbija strane investitore. Nezavisnost koju donosi korupcija postaje deo rizika premije zemlje i utiče na rast zahtevnih stopa prinosa (i kamatnih stopa), kao i na rast diskontnih stopa za sve buduće novčane tokove proizvedene u zemlji. Zbog toga mnogi investicioni projekti nisu dovoljno isplativi da bi kompenzirali prisustvo korupcije u sistemu i mnogi investitori ostaju po strani, ne realizuju svoje investicije i ne kreiraju novu ekonomsku aktivnost i zaposlenost u zemlji. Istovremeno, sve ono što žele da kupe od postojeće imovine u zemlji, zbog viših diskontnih stopa koje treba da kompenziraju neizvesnost usled korupcije, spremni su da plate manje. U takvim zemljama potencijalni strani investitori radije samo prodaju robu proizvedenu drugde, umesto da otvaraju preduzeća i proizvode u zemlji. Dakle, korupcija smanjuje cene koje su stranice spremni da plate za imovinu koju kupuju u zemlji i smanjuje inostrane investicije, posebno u nove proizvodne pogone. Korupcija time direktno smanjuje zdrav i održiv privredni rast i zaposlenost u zemlji.

3) Korupcija kreira posebnu vrstu „rentijerskih“ privrednika i monopolizovane privrede koja ne stvara nove vrednosti, već redistribuira postojeće. „Preko noći“ se stvaraju bogatstva i naglašavaju socijalne nejednakosti u društvu koje nisu posledica sposobnosti, već korupcije. U poređenju sa zdravim preduzetništvom koje nagrađuje marljivost, znanje i inovativnost i stvara konkurentnu privredu, preduzetništvo u okruženju korupcije je nekonkurentno i uslovno profitabilno samo uz korupciju. Izlazak takvih preduzetnika i takve privrede na uređeno međunarodno tržište je nemoguće. Oni jedino mogu biti u onom inostranstvu koje je slično i takođe naviknuto na visoke nivoe korupcije. Preduzetnici stasali na korupciji obično jeftino kupuju preduzeća, ali ih ne koriste za ono za šta su namenjena, već svoje poslovne ambicije završavaju rastakanjem imovine i otpuštanjem radnika. Takvi „preduzetnici“ nisu u stanju da kupe posrnuli gigant iz metalskog kompleksa, tekstilne industrije ili elektroindustrije i udahnu mu novi život kroz racionalnije poslovanje nove investicije inovativnost i nastup na svetskom tržištu. Oni nisu u stanju samostalno da proizvedu sofisticiran, nov, konkurentan proizvod i da ga izvoze na svetsko tržište uz profit. Ni nov televizor, ni traktor, ni mašinu za veš, ni fen za kosu... ništa....! Često je njihov najveći privredni domet da u inostranstvu kupe za jedan, a domaćem potrošaču prodaju za dva ili tri. Neki od njih umeju da slažu ciglu na ciglu i zidaju tamo gde drugima nije moguće, i prodaju iznad cene koja važi u mnogo bogatijim i uređenijim zemljama bez korupcije. Takvi „preduzetnici“, i kad bi hteli, a mnogi od njih i neće, ne bi mogli da povedu privredu put oporavka, rasta konkurentnosti i izazova. Korupcija stvara monopole, jer se zdravim preduzetnicima bez korupcije onemogućava poslovanje. To podiže cene, utiče na inflaciju u zemlji i osuđuje građane i potrošače da plaćaju više, a dobijaju manje, a taj višak ide, pa po pravilu, u džepove učesnicima u korupciji.

4) U javnim preduzećima korupcija vrlo često vodi u njihovo poslovanje sa gubicima zbog kojih ne plaćaju dividendu državi – svom vlasniku. Istovremeno, njihove gubitke preuzima država direktno, ili kroz državne garancije. Cenu i u jednom i u drugom slučaju plaćaju poreski obveznici – građani. Umesto da racionalizuju svoje poslovanje i otklone gubitke, takva javna preduzeća podižu svoje cene i time cenu korupcije, i svoje neefikasnosti dodatno svaljuju na građane, ovaj put ne kao poreske obveznike već kao potrošače. Šteti tu nije kraj. Više cene utiču na rast inflacije i zbog nužne restriktivne monetarne politike, cenu te iznuđene restriktrivnosti (da bi se sačuvala makroekonomska stabilnost) u većoj meri plaća ostatak privrede koji je, po pravilu, zdraviji i ima mogućnost većeg uključenja u međunarodno tržište. Ako cene proizvoda i usluga javnih preduzeća zbog korupcije rastu brže od proseka, i to traje godinama, dolazi i do nepovoljne promene u strukturi bruto domaćeg proizvoda u prilog neefikasnog javnog sektora koji je, po pravilu, nekonkurentan i nesposoban da izvozi. Time se naglašava makroekonomska neravnoteža, a zemlja se uvodi na putanju privredne stagnacije i rasta zaduživanja.

5) Konačno, korupcija je i nelegalan prihod na koji se ne plaća porez. Drugim rečima, korupcija ima „poreske olakšice“ i to postaje novčani tok u privrednom sistemu od koga nema prihoda u državnoj blagajni, što dodatno naglašava problem deficita u javnim finansijama.

Da bi se omogućilo ozdravljenje privrede, dugoročan rast zaposlenosti i blagostanja stanovništva, korupcija se mora iskoreniti.